Iz godine u godinu sve su zabrinjavajući podaci o broju gojaznih osoba. Ovaj problem današnjice zavisi od mnogo faktora. Nepravilna ishrana i smanjena fizička aktivnost najčešći su od svih. Međutim, postoji i još jedan ključni faktor – hormoni. Organizam luči određene hormone čiji poremećeni nivo može uticati na gojaznost.
Glavni hormon, mada ne i jedini koji luči masno tkivo, jeste hormon leptin, zaslužan za smanjenje apetita, ali kod negojaznih osoba. Naučnici pokušavaju da ga upotrebe za lečenje gojaznosti, pošto utiče na specifične centre u mozgu koji stvaraju ili smanjuju potrebu za hranom. Kako se povećava količina masnog tkiva, tako i raste nivo ovog hormona. Leptin stvaraju ćelije zadužene za skladištenje masti, tako da ga ima više kod kod osoba sa povećanom telesnom težinom. Nakon dijeta sa malo kalorija nivo ovg hormona u krvi opada i to automatski dovodi do povećanja apetita i usporenja metabolizma.
S druge strane, postoji hormon koji povećava apetit i mozgu prenosi osećaj gladi, a zove se grelin. To je hormon koji na neki način određuje koliko hrane ćemo uneti zavisno od naše telesne građe. Njega luče ćelije smeštene u želucu pa se stoga osobama s pojačanim apetitom preporučuje smanjenje želuca operativnim putem. Nauče studije se lome oko toga koliko je ovaj postupak ispravan, pogotovo kada se u obzir uzme činjenica sa se ovajj hormon može naći i u ćelijam acreva, moga i hipotalamusa.
Kada smo gladni, nivo grelina je visok i šalje signale ćelijama mozga da treba da jedemo. Nivo ovog hormona nakon unosa hrane opada, ali ne i kod gojaznih osoba. Kod takvih osoba, ovaj hormon je defektan jer mu nivo ne opada do te mere da bi proizveo osećaj sitosti.
Pored uticaja hormona na osećaj gladi i sitosti, pa i na brzinu metabolizma, i sam raspored masnih naslaga je u direktnoj sprezi sa određenim hormonima. Tako smanjena količina estrogena kod žena dovodi do povećanja masnih naslaga u predelu stomaka i do naglog povećanja kilograma.
