Sve češće se susrećemo s pojmom anksioznost, a koliko zaista znamo šta on znači? Najpribližnije objašnjenje ovog stanja je osećaj uznemirenosti, nervoze, napetosti i strepnje. Danas se sa anksioznim poremećajem susreće od dva do deset odsto populacije, ali kako veliki broj obolelih ignoriše simptome i ne traži stručnu pomoć, pretpostavlja se da je taj broj dosta veći.
Brz tempo života, samim tim i nagomilan stres glavni je krivac za pojavu ovog oboljenja. Stručnom terminologijom objašnjeno, anksioznost kao oboljenje veoma je kompleksno i sastoji se sledećih dimenzija:
• Kognitivna komponenta - vrsta emocije koja utiče na misaoni proces i izraz toga je osećaj strepnje i stalne brige.
• Somatska komponenta - osećaj tenzije se ispoljava kroz telesne simptome, kao što su nedostatak vazduha, lupanje srca, napetost u mišićima i nelagodan osećaj u stomaku.
• Bihejvioralna komponenta - ponašanje kada pacijent nije u stanju da sedi na jednom mestu.
Anksioznost se ispoljava kroz razne oblike, a najčešći je strah, koji dolazi bez ikakve spoljašnje pretnje. Osećaj plašenja od „svega i svačega“ može toliko poremetiti osobe, tako da imaju konstantan osećaj da gube kontrolu nad svojim životom. Čest pratilac takvog osećaja je odustajanje od svega čime se bave. Najveći stepen ovog neprijatnog osećaja je panika, koja se uglavnom javlja iz čista mira. I pored toga što je kod anksioznih napad panike najčešće veoma kratak, toliko je jak da izaziva pravu „psiho-somatsku oluju“, praćenu najcrnjim mislima i osećajem beznadežnosti. Vremenom takve osobe postaju pravi zatvorenici svojih umišljenih rešetaka. Prema statističkim podacima, žene su te koje češće oboljevaju od anksioznoznih poremećaja. Mogu se javiti u ranom detinjstvu, ali do njih najčešće dolazi u adolescentskom dobu i između dvadesete i tidesete godine.
Veoma važno je ne ignorisati simptome i odmah se javiti lekaru, pogotovo kad napadi panike postanu toliko intenzivni, do te mere da je svakodnevni život u potpunosti poremećen i da osobe više nigde ne smeju da idu same. Velika predrasuda koja vlada među ljudima je da su ovi poremećaji stvar volje i da pacijent može sam da ih prevaziđe, što nije slučaj. Problem je i sam odlazak kod psihijatra, jer se zbog toga mnogi ljudi osećaju „obeleženim“.
Ono što ohrabruje je da je lečenje uspešno kod 90% pacijenata, dok kod ostalih stanje može prerasti u hronično. Pomoću terapije i oni vremenom nauče da lakše žive sa tim i poboljšaju kvalitet života. Terapija se bazira na psihoterapiji i medikamentima. Prema istraživanjima, kognitiv-bihejvioralna terapija daje najbolje rezultate. Kada je reč o lekovima, uglavnom su to savremeni antidepresivi koji podižu nivo hormona serotonina, ali se koriste i benzodezopini koji se uzimaju kraće. Posebno je važno da se pacijent javi u ranom stadijumu poremećaja jer je svako izgubljeno vreme dragoceno.
