Nije uvek lako biti u koži perfekcioniste a ni u njegovom društvu. Ovakve osobe postavljaju sebi (a uglavnom i drugima) često nerealno visoke zahteve a i najmanji poremećaj u planovima može im izmaći tlo pod nogama ili ih čak potpuno blokirati. Prema Alfredu Adleru, težnja za savršenstvom jeste ono što daje smisao životu i ova težnja je zdrava ali samo dok pojedinac prilikom ostvarivanja sopstvenih potencijala uvažava interese ostalih članova društvene zajednice, a negativne konotacije poprima ukoliko se teži dominaciji nad drugima.
Poželjni perfekcionizam predstavlja zdravu težnju ka visokom postignuću koja je praćena osećanjem zadovoljstva zbog postignutog. S druge strane, ako osoba neprestano sebi postavlja nove i sve veće zahteve, ako uspeh postaje njena opsesija pa nikad nije zadovoljna postignutim, ako i najmanju grešku vidi kao katastrofu - izostaje svako zadovoljstvo i radom i rezultatima rada. Ovo nazivamo disfunkcionalnim perfekcionizmom koji je vid prisilne radnje i uvod u razne vrste neuroza. Disfunkcionalni perfekcionizam često je praćen velikom napetošću, migrenama, poremećajima sna i ishrane, pojavom prisilnih misli, paničnih stanja, depresije.
Psiholog Vladimir Mišić smatra da je perfekcionizam samo neuspešan način na koji osoba nastoji da kompenzuje negativnu sliku o samom sebi. Problem je u tome što ova strategija nikada ne daje rezultate (ne ublažava niti eliminiše osećanje lične neadekvatnosti ili manje vrednosti). Koliko god da je uspešna, osoba se ne oseća sigurnijom u sebe. Perfekcionizam uključuje sitničavost, opsesivno bavljenje detaljima, preteranu samokritičnost, sklonost mišljenju “sve ili ništa“ i izraženu anksioznost povodom mogućih neuspeha. Perfekcionisti su ne samo teški sami sebi već su veoma komplikovani i za saradnju. Oni ne veruju nikome i sumnjaju u tuđu kompetentnost jer su ubeđeni da samo oni sami mogu precizno, tačno i valjano obaviti neki posao. Zbog toga nisu za timski rad.
Nezdravi perfekcionizam se može uspešno ublažiti, kaže psiholog Sanja Marjanović. Pacijent se tokom psihoanalize ohrabruje da odbacuje "moram/trebam" rigidne stavove, on uči da odustane od ideje da vredi samo onoliko koliko je postigao, da prestane da preuveličava značaj malih grešaka, da se orijentiše na proces a ne na detalje, da se fokusira na pozitivne aspekte svake situacije i na postavljanje realističnih ciljeva, da dozvoli sebi da više vremena posveti druženju, rekreaciji i odmoru.
Uloga psihoterapeuta je da pacijentu predoči da perfekcionizam vodi do odlaganja samog života jer perfekcionista ne dozvoljava sebi da uživa ni u čemu dok sve ne bude savršeno, što je po prirodi stvari nemoguće.
